Корелијева Ла фолија: од иберијског плеса до виолинских варијација

Од Португалије до Иберијског полуострва

Фолија је плес много старији од Корелија. Потиче из Португалије, а најранији примери јављају се у петнаестом веку. Музичари су је затим изводили изнова и додавали нове варијације. У другој половини седамнаестог века, када је Корели живео, тај назив означавао је грађу познату и италијанским музичарима. Иза композиторовог имена на виолинској сонати стоји историја плеса коју су преносиле генерације плесача и музичара.

Фолија је била популаран плес развијен на Иберијском полуострву крајем средњег века. Са коренима у Португалији, широко се користила и у Шпанији и имала важно место у иберијској инструменталној музици седамнаестог и осамнаестог века. Савал је на једном албуму сабрао фолије различитих епоха. Уз Корелија и Марена Мареа уврстио је Дијега Ортиса и анонимна дела, изводећи и музику која се преносила пре појаве чувених композитора.

Инструментални састав тог албума укључује различите звукове који подржавају плес. Савал свира виолу да гамба, а други музичари вихуелу, гитару, теорбу, чембало, оргуље и харфу. Уз удараљкаша учествују и свирачи кастањета и звончића. Музичари који гудају или трзају жице, клавијатуристи и удараљкаши доприносе различитим звуцима понављању фолије. У Саваловим извођењима иберијске музике окупљено је много више врста инструмената него у Корелијевој виолинској сонати.

Двадесет три варијације и ред на пратиоца

Корели је 1700. објавио дванаест виолинских соната као опус 5 и посветио их бранденбуршкој изборној кнегињи Софији Шарлоти. Последња је соната у де-молу Ла фолија. Збирка је у осамнаестом веку поново издата у више од четрдесет издања. Била је тражена међу ученицима виолине, а ученик Ђеминијани прерадио ју је и за гудачки ансамбл. Махинине листе за ручак и вечеру садрже број 12 опуса 5 са албума ансамбла Purcell Quartet. Ансамбл је албум снимио у мају 1986. у лондонској цркви Светог Варнаве.

После теме Ла фолије следе двадесет три варијације. Виолина наизменично свира кратке, брзе ноте и дуге, повезане тонове. Корели је између брзих варијација поставио споре, како би се при понављању исте теме мењали брзина и карактер музике. На крају басо континуо добија низ брзих шеснаестина. Басо континуо је пратња која подржава солисту басовском мелодијом и акордима. Пошто на крају и пратилац мора брзо да покреће руке, извођачка вештина овог дела није усредсређена само на виолинисту.

Француска музика на исти плес

Године 1701, годину после Корелијеве сонате, Француз Марен Маре уврстио је фолију у своју другу збирку комада за виолу да гамба. Наслов Les Folies d’Espagne значи Шпанске фолије. Маре је објаснио да је пажљиво дорађивао басо континуо збирке и да је гравирање партитура дуго трајало. Италијанска виолинска соната и француски комад за виолу да гамба у приближно исто време користили су грађу истог плеса. Мареово дело има тридесет две варијације, девет више од Корелијевог.

Маре је искористио могућност виоле да гамба да истовремено озвучи више жица и свира акорде. Уклопио је соло мелодију и басовску пратњу, а у неке варијације унео фигуре које подсећају на прелазак преко гитарских жица. Те гитарске особине могу се повезати и са пореклом фолије у иберијској плесној музици. Иста фолија обрађена је различито кроз брзе виолинске фигуре и пуне акорде виоле. Маре је плесну грађу украсио жицама и акордима инструмента који је сам свирао.

Ученик који је отишао из Рима у Лондон

Корелијев ученик Франческо Ђеминијани пренео је учитељеву музику у Британију. После учења код Корелија у Риму отишао је у Лондон у двадесет седмој, а касније је радио и у Даблину. Прва ансамблска дела која је тамо понудио нису била нове композиције, него аранжмани Корелијевих соната. Корелијева музика тада је била популарна и у Британији. Ђеминијани је дела за соло виолину и пратњу преобликовао тако да их деле чланови гудачког ансамбла.

При преносу у ансамбл Ђеминијани је допунио хармонију и контрапункт наговештене у оригиналној сонати. Проширујући односе између истовремених мелодија, музику соло и пратећих деоница расподелио је на више гудачких гласова. У музици коју је у оригиналу изводио један солиста сада је учествовало више гудача. Boston Baroque је при извођењу Ђеминијанијевог концерта у Еф-дуру користио украсе из Корелијеве оригиналне сонате. Тај концерт и Ла фолију уврстио је на исти албум, заједно изводећи резултате Ђеминијанијеве прераде различитих Корелијевих соната за ансамбл.

У Ђеминијанијевој Ла фолији мала група солиста и већа група гудача наизменично преузимају музику. Мала група зове се кончертино, а већа рипијено. Разговор соло виолине и пратећег инструмента проширен је на размену две групе. У књизи о свирању из 1749. Ђеминијани се присетио и да је учитељ био нарочито задовољан компоновањем Ла фолије. Корели, који је португалски плес претворио у виолинску сонату, и ученик, који ју је поверио већем броју гудача, истој теми дали су различит инструментални састав.

Још једна фолија коју је написао Вивалди

И Вивалди је фолију претворио у варијације. Саставио је дело од једне теме и деветнаест варијација. Сачувао је препознатљивост почетне мелодије, мењајући ритам, темпо, јачину и начин повезивања или раздвајања тонова. И при понављању исте теме изнова је одређивао трајање, јачину и брзину свирања. Више од сто педесет композитора писало је дела на ову стару мелодију. Оно што су Корели, Маре и Вивалди радили бирајући различите инструменте и бројеве варијација наставило се и касније.

Вивалдијева фолија налази се у опусу 1 који је Ђузепе Сала објавио у Венецији 1705. Збирка има дванаест трио соната за камерно извођење. Вивалди ју је закључио фолијом, као што је Корели фолију поставио на крај своје збирке виолинских соната. Ова камерна музика могла је да се свира и на приватним окупљањима у домовима. Грађа познатог плеса служила је и као завршни комад камерне збирке за окупљања племића и љубитеља музике.

Савремени гудачи који ударају ногом

Америчка композиторка Мичи Вјанко, преобликујући Ђеминијанијеву Ла фолију, поверила је гудачима и удараљке и ударање ногом. Употребила је col legno, ударање по жици дрвеним делом гудала уместо длаком, и sul ponticello, вођење гудала близу кобилице, мењајући звучни карактер гудања. Над поновљеном хармонијом фолије наизменично свирају целокупни ансамбл и солисти, а мали мотиви прелазе редом од једног извођача другом. У истој партитури нашле су се и ноте гудача и звук њихових стопала.

За извођење 2021. Вјанко је припремила верзију за једанаест музичара. Прилагођавајући број људи епидемиолошким прописима, поново је распоредила музику за сваког извођача. Од иберијских музичара који су свирали плес, преко солисте и пратиоца Корелијеве сонате и Ђеминијанијеве две гудачке групе, до Вјанкиних музичара који ударају ногом, мењали су се и тела и инструменти који изводе фолију. На Махинином снимку ансамбла Purcell Quartet чујемо Корелијеве варијације за виолину и басо континуо из те дуге историје. И брзе завршне ноте пратиоца део су улоге коју му је припремио.

Музика коју слушамо у Махини

Махинина музика садржи Корелијеву Ла фолију у извођењу ансамбла Purcell Quartet. Пошто комад више пута мења исту тему, и ако током оброка чујете само једну или две фразе, можете уживати у поређењу са претходним обликом мелодије.