Концерт писан Брајевим писмом и продати клавир: Аранхуез Родрига и Викторије

Двоје музичара који су се упознали у Паризу

Родриго је рођен у шпанском Сагунту. После дифтерије у детињству готово је изгубио вид, а музику је учио у Валенсији. Иако је постао познат по концерту за гитару, био је и пијаниста. У Париз је отишао 1927. да учи композицију код Пола Дикаа. За записивање музике и читање књига била му је потребна туђа помоћ. Рафаел Ибањес, који је уз њега радио као секретар и преписивач, читао му је књижевност и филозофију, а Родриго га је памтио као човека који је заменио његове очи.

Викторија је одрасла у имућној породици у Истанбулу. После породичног банкрота живот јој се променио. Уз помоћ наставника клавира наставила је школовање и у Паризу стекла квалификацију за наставницу музике. Родрига је упознала 1928. Њен отац противио се браку са слабовидим музичарем нестабилних прихода. После породичног противљења и једног раскида венчали су се у Валенсији 1933. И касније су због недостатка новца морали да живе одвојено.

После удаје Викторија је прекинула сопствену пијанистичку каријеру и учествовала у мужевљевом раду. Добро је познавала шпански, француски и немачки, преводила је текстове песама и писала либрета. Њени текстови коришћени су у балетима Pavana real и Juana y los caldereros, као и у лирској комедији El hijo fingido. Текстове свитака са Мртвог мора преобликовала је у поезију за певање. Преводила је на немачки и француски и текстове Сервантеса и Унамуна за које је Родриго написао музику. Супружници су заједно радили и са нотама и са речима.

Наруџбина за гитарски концерт за столом

Концерт Аранхуез наручен је током оброка у Сан Себастијану у септембру 1938. Према Родриговом запису, гитариста Рехино Саинс де ла Маса замолио га је, пред повратак у Француску, да напише концерт за гитару и оркестар. Убеђивао га је говорећи да је то његова дугогодишња жеља, а Родриго је после вина из Риохе пристао. Шпански грађански рат још је трајао. Овај оброк сачувао је као пријатно сећање из несигурног времена.

Занимљив је и редослед који композитор памти. Написао је да му је, око два месеца после молбе, цела мелодија адађа дошла одједном у малој радној соби у париској улици Сен-Жак. Убрзо се појавила и тема последњег става. Први став је, међутим, довршио прорачуном и промишљањем. Став који слушалац чује први написао је последњи. Дело је завршио у Паризу 1939, а када су се супружници враћали у Шпанију, у пртљагу је био рукопис концерта на Брајевом писму.

Аранхуез, јужно од Мадрида, познат је по некадашњој краљевској летњој палати и вртовима. Родриго и Викторија шетали су тамо као младенци. Касније је, објашњавајући адађо, Викторија призвала те шетње и срећна сећања из првих дана брака. У њеним мемоарима музика је описана и као љубавна песма. О делу чији је наслов име места где су шетали заједно касније је поново писала у књизи о њиховом животу.

Година у којој су морали да продају клавир

Са избијањем Шпанског грађанског рата њихове прилике постале су још теже. Прекинута је стипендија која је помагала Родригово школовање у Паризу. Супружници су као шпанске избеглице боравили у установи за слепе у немачком Фрајбургу, где су у својој соби држали часове шпанског и музике. Родриго је тамо проучавао птичје звукове Шварцвалда и написао Песму кукавице. И у време када нису могли да се трајно настане на једном месту наставио је да слуша околину и пише музику за текстове песама.

Викторија је 1939. изгубила дете током трудноће и сама била у критичном стању. Да би платили лечење, супружници су продали вољени Плејелов клавир. Њени мемоари бележе и сећање станодавке Амалије Караско: док је жена била у болници, Родриго је ноћу свирао клавир и стварао тужну мелодију. Плејелов клавир био је поклон Викторијиних родитеља. Запис о његовој продаји јасно преноси економске тешкоће које су тада проживљавали.

Од Брајевог рукописа до партитуре за извођаче

Родриго је музику писао Брајевим нотним писмом. За предају извођачима било је потребно претварање у уобичајени нотни запис. Професионалном преписивачу диктирао је ноте једну по једну, за сваки инструмент. Преносио је висину и трајање тона, као и детаље попут повисилица и снизилица. Преписивач је те описе записивао на нотне линије, а Родриго је са Викторијом радио завршну коректуру. Преношење бројних инструменталних деоница концерта тражило је време за поновну проверу исте музике у Брајевом запису, усменом диктату и обичним нотама.

Саинс де ла Маса добио је један такав препис и припремио премијеру. Композиторов рукопис на Брајевом писму сачуван је до данас. Уз тај рукопис постојале су партитуре које су записали Рафаел Ибањес, професионални преписивачи и Викторија. При диктирању Родриго је објашњавао сваку инструменталну деоницу, а са Викторијом радио последње исправке. Да би стварни извођачи могли да прочитају музику за гитару и оркестар коју је обликовао у мислима, више људи записивало је ноте и ознаке и поново их проверавало.

Мелодија од енглеског рога до гитаре

Прву мелодију адађа свира енглески рог, а не гитара. Гитара је прати трзањем акорда, па преузима и украшава исту фразу. Енглески рог и гитара деле тему, а касније је гитара свира целу сама. У каденци која следи солиста развија дуге фразе без оркестарске пратње. После тога оркестар гласно изводи тему. Разговор започет тихим звуком солисте тим редоследом прераста у заједнички звук бројних инструмената.

Кривудање те мелодије може се повезати и са андалузијским дубоким певањем, cante jondo. У првом и последњем ставу шест доба понекад се броји као две групе по три, а понекад као три групе по две. Оркестар преузима ритам који гитара представља преласком преко жица. Када се дуга мелодија средњег става слуша заједно са плесним ритмовима спољашњих ставова, структура концерта постаје јаснија. Адађо завршава кратким дурским завршетком и гитарским трилером.

Премијера у Барселони и Махинина листа

Концерт је премијерно изведен 9. новембра 1940. у Палати каталонске музике у Барселони. Саинс де ла Маса свирао је гитару, а Сесар Мендоса Ласаље дириговао Барселонском филхармонијом. Тога дана солиста и оркестар заједно су извели музику написану Брајевим писмом у Паризу. Викторија се опоравила, а следеће године родила кћер Сесилију. Записи о наставку компоновања и припрема за концерт и после продаје клавира конкретно описују њихов живот до завршетка и премијере дела.

На Махининој листи за ручак адађо се налази на албуму James Galway Plays Rodrigo. На албуму учествују флаутиста Голвеј и гитариста Казухито Јамашита. Јамашита је Концерт Аранхуез снимио са камерним оркестром Жан-Франсоа Пајара. Голвеј је за флауту аранжирао и свирао Фантазију за једног племића, првобитно написану за гитару. Родригову музику пренели су гитаром и флаутом. Албум укључује и Пасторални концерт у Голвејевом извођењу.

Нарсисо Јепес, који се налази на листама и за ручак и за вечеру, оставио је важан наступ за ширење овог дела. У париском Позоришту на Јелисејским пољима свирао је концерт 1950. са Шпанским националним оркестром под управом Атаулфа Архенте. Прошло је десет година од премијере у Барселони. Кћи супружника Сесилија касније је основала издавачку кућу и фондацију са именима оба родитеља. Фондација чува композиторове рукописе. Преношење партитура које су Викторија и Хоакин заједнички припремали наредним извођачима настављено је у следећој генерацији породице.

Музика коју слушамо у Махини

У Махининој музици за ручак и вечеру налазе се одломци Концерта Аранхуез у извођењу Нарсиса Јепеса. Када зачујете гитарску мелодију, волели бисмо да се заједно сетите имена Родрига и Викторије, који су Брајев запис претварали у ноте и заједно проверавали партитуру.