U ovom članku
Kratak odgovor
Моцартов Концерт за кларинет K.622 написан је за инструмент Антона Штадлера са проширеним ниским регистром. Завршена аутографска партитура није сачувана. Рана посмртна издања прилагодила су солистичку деоницу обичном кларинету. Данашњи уредници издања за басет кларинет обнављају изгубљени бас поређењем сачуваног рукописног фрагмента, штампаних нота и критике из 1802.
Detaljnije
Проширени регистар за Штадлера
Моцарт је 1791. написао Концерт за кларинет K.622 за Антона Штадлера. Раније је за њега написао и Квинтет за кларинет K.581. Квинтет користи четири гудачка инструмента и кларинет, а концерт оркестар и соло кларинет. Штадлер је у камерној музици добио деоницу за заједничко свирање са малом гудачком групом, а у концерту соло пред великим оркестром. Моцарт је инструмент истог музичара употребио у два типа ансамбла и написао музику коју кларинет и гудачи свирају заједно.

Штадлеров кларинет имао је још четири тона испод ниског е: ес, д, цис и ц. Проширени регистар омогућио је солисти да свира ниже него раније. Данас се инструмент назива басет кларинет. Може да се спусти четири полутона испод најнижег тона обичног кларинета, па композитор може да пише мелодију у том регистру. За ниско ц у нотама потребан је инструмент који може да га произведе. Четири тона непосредно су повезана са разликама између оригиналне солистичке деонице и каснијих издања.
Рани рукописни фрагмент почиње музиком за басет хорну у Г. Док је настављао фрагмент, Моцарт је намеравао да промени солистички инструмент у басет кларинет у А, а трагови тога остали су у рукопису. Између замисли за басет хорну и довршеног концерта у А-дуру било је измена. Фрагмент садржи ноте које је композитор лично написао. Један је од извора које уредници користе при проучавању сола концерта са изгубљеном завршеном партитуром и приказује избор и каснију промену инструмента.
Рана издања и критика из 1802.
Око 1801. и 1802. три издавача објавила су деонице концерта. Сва три издања уклонила су басет регистар и укључила соло за обичан кларинет. Дело за Штадлеров проширени инструмент прилагођено је свирању на инструменту мањег опсега. После Моцартове смрти музичари који су желели да изведу концерт могли су да користе те штампане ноте. У штампи и предаји композиције остала је и солистичка деоница са ниским тоновима распоређеним у други регистар.

Критичар је 1802. написао да је концерт настао за кларинет који достиже ниско ц. Указао је да више фраза штампаног сола треба свирати за октаву ниже и поменуо измене у Adagio. Та критика је сведочанство из времена које се може користити при обнављању ниских тонова у новим нотама. И критичар који је читао рано издање знао је разлику између опсега оригиналног инструмента и штампаног сола. Данашњи уредник пореди ноте и те примедбе како би испитао где се променила висина тонова.

Сачувани извори преносе различите податке. Рукописни фрагмент садржи трагове Моцартовог писања и измена, а посмртна издања соло за обичан кларинет. Тадашња критика објашњава инструмент са ниским ц и промењене фразе. Данас су објављене и партитуре које укључују копије рукописног фрагмента и критике. Извођач тако уз нове ноте може да види старе материјале коришћене у уређивању. Извори из различитих периода окупљени су у једном издању да објасне предају солистичке деонице.
Басет кларинет који је изабрала Мајер
У снимку Сабине Мајер са Дрезденском Штатскапеле под управом Ханса Фонка изричито је наведено да користи басет кларинет. Мајер је изабрала инструмент са четири додатна тона испод ниског е. Њиме је свирала ниске фразе које обичан кларинет не може да произведе у истом регистру. Концерт написан за Штадлера снимила је савременим проширеним инструментом. Док је Дрезденска Штатскапеле свирала оркестарску музику, а Фонк дириговао, Мајер је преузела соло са ниским регистром који је Моцарт написао за Штадлера.

Мајер је истовремено говорила о једноставности дела и дубоким осећањима и поредила га са религијом. То је њено лично објашњење концерта. Извођачица која је басет кларинетом вратила ниске тонове описала је и осећања која налази у музици. Њен басет кларинет је инструмент за ниске тонове, а једноставност коју помиње оцена је карактера дела. Њен избор обухвата припрему инструмента за солистички опсег и размишљање о изразу композиције коју ће свирати.
Други став, Adagio, има облик A-B-A: почетна тема враћа се после средњег дела. После контрастне средине поново се свира иста тема. Солистичка мелодија је представљена, следи другачији одељак, па повратак ранијој музици. Поред солисте свира оркестар. Састав укључује флауте, фаготе, хорне и гудаче. И у овом спором ставу у нотама су раздвојени делови самосталне солистичке мелодије и делови које преузима оркестар.
Од чланице оркестра до солисткиње
Карајан је желео да запосли Мајер у Берлинској филхармонији, а чланови су се противили. Њихова мишљења сукобила су се око прихватања извођачице коју је диригент изабрао. Процена диригента који је желео да је ангажује разликовала се од процене чланова који би радили с њом. Мајер, позната као солисткиња у концертима, радила је и као оркестарска кларинетисткиња. У ансамблу је морала да усагласи звук са другим дувачима и гудачима и свира своју деоницу са осталима. Њено запошљавање било је догађај у коме су се разликовала мишљења диригента и чланова о избору извођача.
Мајер је учила код Ота Хермана у Штутгарту и Ханса Дајнцера у Хановеру. После Симфонијског оркестра Баварског радија и Берлинске филхармоније проширила је делатност као солисткиња. Свирала је са различитим оркестрима, укључујући Бечку филхармонију, Чикашки симфонијски оркестар и NHK симфонијски оркестар у Токију. Музичарка која је раније водила кларинетску деоницу у једном ансамблу почела је да свира соло са више диригената и оркестара. Моцартов снимак са Дрезденском Штатскапеле и Хансом Фонком једна је од тих сарадњи.
Уз солистичку делатност наставила је и камерну музику са породицом. Године 1983. са супругом Рајнером Велеом и старијим братом Волфгангом Мајером основала је Trio di Clarone. Свирали су мање позната Моцартова дела и савремену музику. Припремали су и нове наступе са џез кларинетистом Михаелом Рислером. Солисткиња која је свирала концерте испред оркестра направила је мали ансамбл са двојицом блиских колега. У репертоар једног камерног ансамбла укључили су Моцарта и савремене композиторе.
Савремена издања са обе солистичке деонице
Постоје и савремена издања која дају солистичке деонице за басет и за обичан кларинет. Извођач може да одабере деоницу за свој инструмент. Уз две солистичке верзије истог концерта укључени су рукописни фрагмент и критика из 1802. У једном издању стоје и основа обнављања ниских тонова и извођачке ноте предате за обичан кларинет. Једна деоница враћа оригинални опсег, а друга омогућава извођење на ограниченијем инструменту.
Више композитора написало је нову музику за Мајер. Изводила је Жана Франсеа, Едисона Денисова, Тошија Хосокаву и Петера Етвеша. Уз Моцартов соло обновљен на основу сачуваних извора припремала је и нову музику за свој инструмент. Као што је Моцарт писао за Штадлеров инструмент, и каснији композитори сарађивали су са одређеним извођачем. У њеним наступима стајали су већ објављени концерт и дела која су савременици написали за њу.
У јесен 1791. Штадлер је учествовао у прашкој премијери Моцартове опере „Титово милосрђе“. Солистичке деонице две арије користиле су басет кларинет и басет хорну. Моцарт је у опери написао да Штадлеров инструмент свира са певачима. У концерту исте године поставио га је као солисту испред оркестра. Користио је проширени регистар и уз гласове и у инструменталном концерту. Музика за ниске тонове које је Штадлер могао да произведе тако је остала на оперској сцени и у солистичкој деоници концерта.
Музика коју слушамо у Mahina
Adagio Моцартовог Концерта за кларинет који слушамо у Mahina изводи Сабине Мајер. Када поново чујете ову композицију, поред мелодије обратите пажњу и на ниске тонове кларинета. Тако можете слушати мислећи на опсег који је Моцарт припремио за Штадлеров инструмент.





