Рахмањиновљева осамнаеста варијација: обрнута Паганинијева мелодија

Тема из виолинског каприса

Паганини је Каприс број 24 за виолину без пратње обликовао као тему у а-молу са једанаест варијација. Почетак те кратке теме садржи четири брзе шеснаестине. Рахмањинов је тему последњег Паганинијевог каприса претворио у двадесет четири варијације за клавир и оркестар. На обе Махинине листе засебно се налази и Каприс број 24 у извођењу Салватореа Акарда. Иста тема повезује оригинал за једну виолину и рапсодију коју заједно изводе клавир и оркестар.

Пре Рахмањинова и Шуман, Лист и Брамс прерађивали су Паганинијеву музику. Ноте написане за вештину једног виолинисте постале су грађа композитора који су седели за клавиром. Рахмањинов је кратак увод и двадесет четири варијације повезао у једно дело. У овом касном делу истичу се сажетије и оштрије фигуре и дисонанце него у ранијим композицијама. Око дуге певне осамнаесте варијације распоређене су варијације у којима солиста и оркестар размењују брзе ноте.

Кућа крај језера између концертних путовања

Рахмањинов је крајем 1917. напустио Русију и преко Стокхолма и Копенхагена отишао у Америку. Потом је почео живот професионалног пијанисте који сваке године обилази различите градове. Снимао је плоче и 1920. склопио први уговор са компанијом Victor. Године 1930. одлучио је да сагради вилу Сенар крај Луцернског језера у Швајцарској. Музичар који је стално путовао на концерте припремао је дом за лето са породицом.

Рахмањинов је тражио од архитекте да радна соба буде најбоља просторија у кући. Желео је велики прозор са погледом на језеро и одмах слао примедбе на планове које је добијао у Њујорку. Уместо тапета желео је глатко обрађене и обојене зидове. Пред усељење 1934. стигао је и концертни клавир који му је Steinway поклонио за шездесети рођендан. Поставио га је у радну собу. Лето у којем је завршио рапсодију укључивало је и писма са архитектом и нови клавир.

Изградња куће није текла без проблема. Пошто је изгубио новац током светске економске кризе, Рахмањинов је у јануару 1933. из Њујорка послао телеграм да се градња одложи, а три недеље касније поново наручио радове на конструкцији. Купио је и велики моторни чамац и проводио време на језеру. Када је следећег лета завршио рапсодију, назвао ју је малом надокнадом, алудирајући на новац потрошен за нову кућу. Композитор који је дело завршио у њеној радној соби говорио је о рапсодији и у вези са трошковима градње.

Варијација пре теме и средњовековни напев

На почетку рапсодије прва варијација долази пре теме. После кратког увода клавир и оркестар представљају басовску линију која чини костур Паганинијеве теме. Затим две виолинске групе унисоно свирају оригиналну тему. Редослед је промењен тако да цела тема не долази одмах, него после прве варијације. Уместо готове виолинске мелодије, композитор је најпре поставио кратке и ретке тонове који је подупиру. Када тема стигне, виолине свирају мелодију, а клавир додаје акценте.

Друга до пете варијације настављају се снагом ритма, а у шестој клавир свира слободнију музику. Гудачи у деветој користе col legno, ударајући жице дрвеним делом гудала. Солиста и оркестар супротстављају различите ритмове. Десета варијација има карактер марша, а у једанаестој клавир свира раскошну каденцу. Са сваком варијацијом мењају се начин свирања, метар и улога солисте, стварајући од исте теме музику различитог карактера.

Dies irae, који се јавља у седмој варијацији, понавља се и у каснијим. То је литургијски напев пренет из средњег века, који у католичкој литургији пева о смрти и суду. Рахмањинов га је уз Паганинијеву тему користио у више варијација. Стара музичка грађа рапсодије спаја тему виолинског соло дела и литургијски напев. Музика која је испитивала технику једног инструмента и мелодија коју су певали многи људи наизменично се јављају у једном делу за клавир и оркестар.

Осамнаеста варијација као крај спорог дела

У средишњем делу дванаеста и тринаеста варијација прелазе у плес у три добе у де-молу. Четрнаеста и петнаеста су у Еф-дуру, а петнаесту већином свира клавир сам. После шеснаесте и седамнаесте, у осамнаестој се јавља дуга мелодија у Дес-дуру. Солиста који је прошао кроз брзе варијације и каденцу овде повезује тонове као да пева. Рахмањинов, који је за различите варијације бирао различите тоналитете и метре, у осамнаестој је једну мелодију поверио најпре клавиру, а затим гудачима.

Дванаеста до осамнаесте варијације могу се посматрати као музика спорог дела концерта. Најдужа међу њима је осамнаеста. Клавир најпре свира дванаест тактова мелодије, а онда се прикључују гудачи. Више гудача преузима фразу коју је прво отпевао солиста, проширујући састав. После осамнаесте следи последњих шест варијација. Рапсодија тако у једном делу повезује брз почетак, спору средину и брзу завршну музику.

Кључна техника осамнаесте варијације јесте инверзија мелодије. Интервали који су ишли навише записани су наниже, а они који су силазили почињу да се пењу. Рахмањинов је ту промену смера спојио са дурским акордима. Користећи тонове Паганинијеве теме, осамнаеста варијација постала је нова дуга певна мелодија. Клавирски део носи упутство Andante cantabile. Cantabile значи свирати певајући.

Клавир мелодију представља једноставно, а после преузимања гудача музика се шире развија. Ту је композитор смањио брзе клавирске ноте и поверио инструменту дугу мелодију. Дугу песму не задржава само код солисте, него је предаје и гудачком ансамблу. У овој варијацији заједно се јављају техника обртања теме виолинског оригинала и промена састава са клавира на гудаче.

Премијера коју је свирао композитор и балет

На премијери у Балтимору 7. новембра 1934. клавир је свирао Рахмањинов. Леополд Стоковски дириговао је Филаделфијским оркестром. Пошто је написао ново дело за клавир, композитор га је додао својим концертним путовањима. Исте године снимио га је са Филаделфијским оркестром. Швајцарско лето завршетка рапсодије и америчка јесен извођења уследили су исте године. Као пијаниста лично је извео размене солисте и оркестра које је одредио као композитор.

Кореограф Михаил Фокин направио је 1939. балет Паганини на музику рапсодије. Причу коју је предложио Рахмањинов чинила је легенда о ђаволу око виолинисте. Гласине настале због Паганинијеве изузетне технике претворене су у сценску причу. Балет изведен у Лондону додао је ликове и покрете виолинској теми и напеву о смрти. Тема Паганинијевог соло дела, после варијација за клавир и оркестар, послужила је и као музика за плес.

Рахмањинов није могао да присуствује балетској премијери у лондонском Ковент Гардену јер се повредио при паду у Сенару. Те године имао је и последње наступе у Британији и напустио швајцарски дом ради одласка у Америку. У августу 1939, после наступа у Луцерну, заувек је отишао из Сенара. Лета у кући у којој је написао осамнаесту варијацију завршила су се пред рат, а рапсодија је остала дело које свирају пијанисти и оркестри и на које плесачи играју.

Осамнаеста варијација као засебан комад

Данас је осамнаеста варијација широко позната и као одломак који се изводи засебно од целе рапсодије. Издавачи су објавили партитуре за соло клавир, виолину и клавир, виолончело и клавир, дрвене дувачке инструменте и клавир и друге саставе. Мелодија коју су размењивали клавир и оркестар у аранжманима је поверена двоје музичара или солисти. Махинина листа садржи осамнаесту варијацију у извођењу Сесил Усе. Та дуга песма, настала обртањем Паганинијеве виолинске мелодије и потом предата гудачима, ушла је као самостални одломак у музичку листу за оброк.

Музика коју слушамо у Махини

Махинина музика за ручак и вечеру укључује осамнаесту варијацију у извођењу Сесил Усе. На листи је и Паганинијев Каприс број 24, па када чујете оба комада, можете упоредити оригиналну тему са мелодијом насталом њеним обртањем.