Шопенове мазурке опус 33: пољски плесови у три добе

Песме и ансамбли Мазовије

Назив мазур повезан је са Мазовијом у средишњој Пољској. Мушкарца из тог краја око Варшаве називали су мазуром. Регионални плесови укључивали су мазур, оберек и кујавјак из суседне Кујавије. Фолклориста Оскар Колберг у каснијим записима поставио је мазур између спорог кујавјака и брзог оберека. На свечаностима се понекад почињало ходајућим плесом, затим играо кујавјак и убрзавало мазуром или обереком. Плесачи нису проводили целу ноћ у истом темпу.

Међу раним инструментима за пратњу биле су народне гајде дуди. Дуди су непрестано држале један тон, над којим је певач импровизовао мелодију и речи. Дуг бас и ново украшена песма заједно су подржавали плес. Каснији мазовијски ансамбли имали су виолину, велики бубањ, хармонике различитих регистара и кларинет. Виолиниста је при сваком понављању мелодије мењао украсне тонове. Док су плесачи померали стопала према повратку фразе, извођач ју је свирао сваки пут мало другачије.

Мазур се преносио као сељачки, градски и племићки плес. Региони су имали различите фигуре и називе, а и Колбергови рани записи бележе преклапање имена кујавјак и оберек. И код истих плесова у три добе именовање и подела фигура разликовали су се од места до места. Прелазак из спорог у брз плес, промена пратећих инструмената и навика украшавања мелодије били су заједничка животна позадина тих плесова. И Шопенови клавирски комади који су наследили плесни назив различито обликују акценте и трајања унутар три добе.

Свечаности на којима се учио кујавјак

У кујавјаку парови путују по великом кругу, а истовремено се окрећу око сопствене осе. Деца и млади у селима учили су плес гледајући и имитирајући одрасле на свечаностима. Из туђих покрета усвајали су начин меког окретања и редослед корака. У кујавјаку се не удара снажно ногама, него се корача меко и креће глатко. Они који су учили усклађивали су брзину корака и окретања како би са партнером могли да прате круг.

Плес нису учили само сељани. Земљопоседници и племићи позивали су сеоске музичаре и плесаче у своје куће да науче кујавјак. Неке фигуре које су сами измислили или раскошније изменили поново су стизале у села. Посете музичара и плесача другим кућама и њихов повратак мењали су покрете плеса. Сеоске свечаности и племићке забаве биле су тако повезане посредством музичара. Иза појаве мазурке и у сеоској и у градској музици стајали су људи који су непосредно учили плес и размењивали фигуре.

Кујавјак је имао и песме. Кратке речи и мелодије понављане су више пута, а припеви попут oj dana dana опонашали су инструментални звук. Колберг је 1867. у две књиге објавио више од хиљаду мелодија сакупљених у Кујавији. Локални кујавјаци могли су бити бржи и сложенији од уједначеног националног плеса на сцени. Људи који су понављали кратке песничке фразе, парови који су се окретали и пратећи ансамбли преносили су плес различито од места до места. И музика коју данас сврставамо у спори кујавјак прикупљана је у многим селима.

Обереково окретање и трећа доба

Назив оберек повезан је са пољским глаголом који значи окретати се. Парови се окрећу удесно око сопствене осе док великим кругом путују супротно казаљци на сату. На знак вештог плесача може се променити смер кретања целе групе. У тежим фигурама и смер окретања пара мења се улево. Плес тражи истовремено усклађивање сопственог окретања са партнером и путовања са другим паровима.

У обереку жена понекад кружи око мушкарца, а мушкарац уврће ногу да нагласи трећу добу. Парови се углавном држе за руке и остају заједно, осим кратког самосталног окретања жене. Музика која наглашава последњу од три добе уклапа се са телесним покретом плесача. Пратећа виолина испуњавала је дуге мелодијске тонове кратким шеснаестинама и фигурама разложених акорда. И при понављању истог комада, сваком променом украса виолиниста је брзом окретању додавао нове тонове.

Мали сеоски ансамбли звали су се капела. Познат је састав у којем виолина свира мелодију, уз басовски инструмент баси са три жице и мали бубањ са звончићима. Ансамбл је држао исти темпо или постепено убрзавао током плеса. Музика је понављала парове кратких фраза од четири или осам тактова. Поновљене фразе и акценат треће добе сигнализирали су плесачима време следећег окрета, док је извођач у том оквиру мењао украсе. Понављање стопала и виолинске импровизације водили су исти плес.

Ритмови које је Шопен пренео на клавир

Шопен је у мазуркама користио ритмичке и мелодијске елементе пољских плесова. У већини случајева није непосредно преузимао готову народну мелодију, него је њене ритмичке и мелодијске особине користио у новом делу. Међу изузецима са директним народним цитатом налази се опус 68 број 3. Рекао је и да мазурке опус 6 није писао за плес. Метар и мелодијске особине мазурке, понављане према плесачима, преобликовао је у музику за самостално свирање пијанисте.

Пијаниста држи три добе, али одлучује колико ће задржати мелодијски тон и коју добу снажније притиснути. Уз акценте, при извођењу мазурке мора да размисли и о рубату. Рубато је начин извођења у којем се трајање тонова прилагођава току фразе. Неки учесници Шопеновог конкурса 2025. учили су и плесове мазур, оберек и кујавјак. Пошто телом искусе окретање по кругу и наглашавање треће добе, за клавиром обликују метар и трајање мелодије.

У мазурки опус 33 у гис-молу Шопен је написао ознаку mesto, тужно. Прва тема почиње каденцом, у средини се враћа тој каденци, а и крај је каденца. Каденца је низ тонова и акорда којим се фраза завршава. Облик завршетка тако чујемо већ на почетку, а затим га поново срећемо у комаду. И у краткој мазурки Шопен је пажљиво одредио редослед повратка мелодије уз плесни метар.

Расправа о три добе

Уз мазурку истог опуса 33 у Це-дуру везана је прича Шопеновог ученика Вилхелма фон Ленца. Док је Ленц свирао пред Шопеном, ушао је композитор Ђакомо Мајербер. Према Ленцовом сећању, Мајербер је тврдио да је комад у две, а не у три добе, што је наљутило Шопена. Композитор који је мазурку записао у три добе и колега који је другачије чуо метар расправљали су крај клавира. Тај конкретни догађај показује колико је акценат у троделној музици могао да звучи необично.

Прича о мазурки у Де-дуру повезана је са другом ученицом, Марцелином Чарториском. Она ју је свирала грубо, па затим отмено, стварајући контраст крчме и салона. Место плесне забаве и место музичког дружења у племићком дому тако је поделила у два клавирска карактера. Наизменичним грубим и отменим свирањем истог комада Чарториска је супротставила атмосферу крчме и салона.

Шопен је опус 33 посветио грофици Рози Мостовској. Представљајући збирку, Шуман је оценио да су комади популарнијег карактера од ранијих мазурки и да одмах очаравају слушаоца. Поредио је нову збирку са претходним мазуркама и говорио о њиховој привлачности за публику. Четири комада на Махининој листи су у гис-молу, Це-дуру, Де-дуру и ха-молу. Уз Це-дур сачувано је сећање на расправу о метру, а уз Де-дур прича о ученици која је наизменично свирала грубо и отмено. Кратки комади засновани на пољским плесовима створили су различите приче међу композитором, ученицима и критичарима.

Музика коју слушамо у Махини

У Махини пуштамо четири мазурке опус 33 у извођењу Чо Сонг-ђина. Пратећи три добе клавира, можете призвати окретање и покрете стопала пољских плесова о којима сте читали у овом тексту.