U ovom članku
  1. Четворо путника који су очекивали опоравак
  2. Клавир који је прешао море и издавачки уговори
  3. Санд се сећа олујне ноћи
  4. Рукопис започет у Паризу и завршен на острву
  5. Бах који је дошао у манастир
  6. Тоналитети и поновљени тонови петнаестог прелудијума
  7. Музика коју слушамо у Махини

Kratak odgovor

У зиму 1838. Шопен и Жорж Санд боравили су у некадашњем манастиру на Мајорци. Шопен је кашљао и чекао клавир који је требало да стигне из Париза. Санд је подучавала децу и ноћу писала. На Шопеновом столу били су Бахова партитура и сопствени рукописи. Двоје уметника дошло је на лепо острво, али су морали да се баве болешћу, временом, превозом инструмента и издавачким уговорима. Олујна ноћ коју је Санд касније описала учинила је ту зиму широко познатом.

Detaljnije

Четворо путника који су очекивали опоравак

Боравили су у некадашњем картузијанском манастиру у Валдемоси. Шопен је у новембру 1838. дошао на Мајорку са Санд и њено двоје деце, а касније су зиму провели у манастиру. Планирали су да брину о здрављу и раде, али су кише потрајале, а Шопенов кашаљ се погоршао. Боравак у манастиру поклопио се са завршетком збирке прелудијума. Пошто је већ у Паризу преговарао о објављивању, и на острву је морао да уређује партитуре. На месту одабраном за одмор истовремено је пратио здравствено стање и рокове за рад.

Литографија манастира у Валдемоси у Лорансовом путопису из 1840.
Литографија манастира у Валдемоси у Лорансовом путопису из 1840.

У децембарском писму Санд је написала да због наставе за двоје деце и сопственог писања има мало времена да ужива у пределу. Шопен је био слаб и стално кашљао, а кише су биле честе. У писму описује Шопена који свира на локалном клавиру и себе како пише ноћу. Дању је подучавала децу и неговала болесника, а морала је да ради и на сопственом рукопису.

Шопен је 28. децембра у писму пријатељу манастирску собу упоредио са великим ковчегом. На високом плафону било је прашине, а кроз мали прозор видели су се поморанџе, палме и чемпреси. Четвртасти сто поред кревета био је неудобан за писање. Крај њега стајали су свећа, Бахова партитура и Шопенови рукописи. Описујући тиху собу, написао је да се и после повика све поново утиша. Посебно је набројао дрвеће видљиво кроз прозор и намештај у соби у којој је спавао, писао писма и сређивао рукописе. И ноте на столу биле су део тог живота.

Клавир који је прешао море и издавачки уговори

Инструмент који је Шопен чекао био је Плејелов пијанино, мали усправни клавир. Пре пута одабрао га је у Паризу, а пошто је стигао на Мајорку, користио га је за завршетак збирке прелудијума. Није на њему радио одмах по доласку на острво, него је морао да чека превоз. Док је користио локални клавир, писмима је проверавао када ће добити инструмент који је изабрао у Паризу. Тај пијанино и данас је у Валдемоси, где омогућава увид у рад током зиме када је на острву завршавао прелудијуме.

У јануару 1839. Шопен је јавио Плејелу да је клавир безбедно стигао. Инструмент је дошао преко мора, изложен времену, и прошао царину у Палми. Пошто је најавио слање рукописа прелудијума, разговарао је о исплати и правима објављивања по земљама. На крају писма нашалио се да више говори о новцу него што захваљује за инструмент и назвао себе пословним човеком.

Пре пута Шопен је са Плејелом преговарао о објављивању прелудијума. Аванс и позајмица помогли су у финансирању путовања. И док је на острву бринуо о здрављу, морао је да заврши већ обећане партитуре. Писма из тог времена показују повезаност преговора о објављивању са набављањем новца за пут. Планирао је предају рукописа да обезбеди средства, а после повратка у Француску разговарао је и о отплати дуга продајом дела. Када су болест и превоз инструмента успорили рад, морао је да одржава контакт са издавачима који су чекали рукопис.

Санд се сећа олујне ноћи

Санд се у аутобиографији присетила дана када су се она и син враћали по невремену. Шопен, који је остао сам, плакао је за клавиром и био је веома узнемирен када су се вратили. Према њеним речима, рекао је да се осећао као да се удавио. Навела је и да је замишљао хладне и тешке капи воде које му правилно падају на груди. Оно што је по повратку видела и чула од Шопена касније је записала у аутобиографији. Сећање описује повратак по киши и разговор крај клавира.

Списатељица Жорж Санд на Надаровој фотографији из 1864.
Списатељица Жорж Санд на Надаровој фотографији из 1864.

Према њеном сећању, Шопен је одговорио да није чуо стварну кишу која је ударала по крову. Када је Санд поменула тај звук, успротивио се идеји да музика непосредно опонаша ствари. Она је тумачила да су звуци природе у његовим мислима постали музика. Искуство исте ноћи објаснили су различито. Санд је повезала спољашњу кишу са Шопеновом музиком, док се Шопен, како га она преноси, није слагао са објашњењем музике као опонашања кише. Аутобиографија бележи и тумачење списатељице и одговор приписан композитору.

Страница рукописа Зиме на Мајорци у којем Санд описује боравак на острву.
Страница рукописа Зиме на Мајорци у којем Санд описује боравак на острву.

Санд у сећању на олују није навела број прелудијума. Шопен је касније на часовима петнаести називао Кишне капи. У ученичкој партитури сачуван је назив који је употребљавао на настави. И после зиме у манастиру предавао је прелудијуме својим ученицима у Паризу. Његов назив са часова остао је у ученичкој партитури, а Санд је догађаје по повратку кући описала у аутобиографији. Уз надимак петнаестог прелудијума пренете су и речи Шопена као наставника.

Рукопис започет у Паризу и завршен на острву

Када је Шопен отпутовао на Мајорку, збирка прелудијума већ је била знатно одмакла. Претпоставља се да је и петнаести бар у почетном облику настао пре пута. Збирка завршена на острву укључивала је комаде припремљене у Паризу. Током зиме писао је нове и мењао раније комаде. Плејелу је пре пута обећао издање, а на острву су здравље и превоз инструмента отежавали завршетак рукописа. У писмима пријатељима описивао је кашаљ и чекање инструмента.

Страница аутографа са Шопеновим Прелудијумом бр. 4.
Страница аутографа са Шопеновим Прелудијумом бр. 4.

Шопен је 12. јануара 1839. послао прелудијуме Јулијану Фонтани и замолио га да направи копију. Тражио је да је припреми са другим музичарем, затим оригинал преда Плејелу, а копију издавачком посреднику. У истом писму замолио га је да плати закуп париског стана и реши да ли ће га убудуће задржати. Пријатељу је поверио послове које је тешко могао да обави са острва. Одједном је разговарао о копирању рукописа, предаји издавачима и трошковима становања у Паризу.

Посвете збирке разликовале су се по земљама издања. Шопен је најпре мислио на Јозефа Кристофа Кеслера, музичара који је и сопствену збирку прелудијума посветио Шопену. По одласку са Мајорке и доласку у Марсељ желео је да је посвети Плејелу, али промена није пренета немачком издавачу. У немачком првом издању стоји Кеслерово име, а у француском и енглеском Плејелово. При слању рукописа издавачима у више земаља и обавештавању о изменама посвета исте збирке постала је различита.

Бах који је дошао у манастир

Шопен је на Мајорку понео Бахов Добро темперовани клавир. Бах је сабрао прелудијуме и фуге у различитим тоналитетима, а Шопен је у двадесет четири прелудијума обухватио дурске и молске тоналитете. На манастирском столу били су и његов рукопис и Бахова партитура. За малим столом са свећом читао је музику претходника и сређивао своје комаде. Та партитура била је у соби и док је клавир путовао из Париза на острво. Са Баховом музиком коју је понео на пут крај себе, наставио је рад на завршетку прелудијума.

Почетком деветнаестог века прелудијуми су писани и да би се пре друге композиције проверило штимовање инструмента и прилагодило тоналитету и атмосфери. Шопен је сваки кратки комад обликовао као самостално дело, а двадесет четири сабрао у једно издање. Од облика који је служио припреми за другу музику направио је нову збирку. Мењајући дур и мол, у сваки комад унео је различиту музику. По завршетку рукописа на Мајорци тражио је од пријатеља копије и преговарао о правима по земљама. Наставио је рад све до припреме и предаје једне књиге прелудијума издавачима.

Тоналитети и поновљени тонови петнаестог прелудијума

Петнаести прелудијум почиње у Дес-дуру, пролази кроз средњи део у цис-молу и враћа се у Дес-дур. Између тоналитета почетка и краја стоји средњи део у другом тоналитету. Поновљени тон у спољашњим деловима записан је као ас, а у средњем као гис. На клавиру се притиска иста дирка, али се мењају нотни запис и околни акорди. У средњем делу композитор је назив тона и хармонију прилагодио новом тоналитету.

Махинина листа за ручак садржи петнаести прелудијум оп. 28 у извођењу Дмитрија Алексејева. У време завршетка збирке Шопен је у писмима описивао мали манастирски прозор, неудобни сто и свећу. Читао је Бахову партитуру, сређивао рукописе и чекао клавир који је одабрао и послао из Париза. Пошто је инструмент стигао, замолио је Фонтану да организује копирање рукописа и слање издавачима. И током зиме са кишом и болешћу бавио се партитурама, уговорима и писмима, док је Санд настављала наставу за децу и сопствено писање.

Музика коју слушамо у Махини

У Махининој музици за ручак налази се Прелудијум Кишне капи у извођењу Дмитрија Алексејева. Док га слушате, можете се сетити клавира који је Шопен чекао и писама која је писао у манастиру. Уз надимак комада тако се присећамо и стварне композиторове зиме.