U ovom članku
  1. Почетници за клавиром међу животињама
  2. Познате мелодије поверене корњачи и слону
  3. Сен-Сансово засебно издање Лабуда
  4. Фокинова кореографија и Павловин лабуђи костим
  5. Четрнаест ставова објављених после смрти
  6. Музика коју слушамо у Махини

Kratak odgovor

Од Карневала животиња Сен-Санс је за живота објавио само Лабуда. Издао га је 1887. као комад за виолончело и клавир, а свих четрнаест ставова објављено је постхумно 1922. У другим ставовима имитирао је почетнике за клавиром и познате игре претворио у музику корњача и слонова. Издвојену виолончелску мелодију из те сатиричне свите Фокин и Павлова употребили су 1905. за кратки балет Умирући лабуд.

Detaljnije

Почетници за клавиром међу животињама

Сен-Санс је Карневал животиња написао у фебруару 1886. Поднаслов је Велика зоолошка фантазија, а дело има четрнаест ставова. Није реч само о низу имена животиња. Постоје и ставови названи Акваријум, Фосили и Пијанисти. У једну свиту уврстио је живе животиње, место где се оне држе, трагове давних организама и људе извођаче. И поднаслов и називи четрнаест ставова показују структуру која животиње и људе ставља у исту свиту. Различите предмете представио је један за другим у кратким музичким комадима.

У Пијанистима двоје пијаниста имитира почетничко вежбање лествица. Партитура тражи да се дочарају оклевање и неспретност ученика. Сен-Санс је написао да искусни музичари намерно свирају чак и грешке које настају при вежбању. Уместо брзог и тачног свирања лествица, комад приказује почетника који вежба. Између ставова који описују животиње убацио је људске навике у свирању. Предмет шале је особа која учи клавир, а и они који је имитирају јесу пијанисти.

Сен-Санс је ово дело написао за време боравка у Аустрији, док је радио на Трећој симфонији. Најпре је замислио кратки соло комад за виолончелисту Шарла Жозефа Лебука, који се спремао за повлачење, па га проширио у зоолошку фантазију о различитим животињама. Раду започетом због виолончела у Лабуду додао је друге ставове. За разлику од симфоније на којој је истовремено радио, користио је хумор за дружења са пријатељима. У свиту је укључио музику за соло виолончело, а два клавира и друге инструменте искористио за опис животиња.

Познате мелодије поверене корњачи и слону

У Корњачама канкан из Офенбаховог Орфеја у подземљу изводи се споро. Чак и када препознамо мелодију првобитно брзе игре, темпо је много другачији. Животиња коју је Сен-Санс изабрао била је корњача, која се не уклапа у брзи плес. Шалу је направио мењајући оригинал и користећи га под другим насловом. Није писао нову мелодију него је изменио темпо већ познате игре и поверио је спорој животињи. Став спаја наслов за корњаче са музиком преузетом од Офенбаха.

Жак Офенбах на Надаровој литографији.
Жак Офенбах на Надаровој литографији.

У Слону цитира се Плес силфида из Берлиозовог Фаустовог проклетства. Лаки плес вила Сен-Санс је употребио у слоновом валцеру који свира ниски инструмент. Корњачи је поверио успорену Офенбахову брзу игру, а слону Берлиозов лагани плес вила у басовском регистру. Оба става повезују познату музику са другом животињом. У првом је промењен темпо, а у другом инструмент који свира игру и величина њеног новог извођача. Разликом између првобитне намене цитиране мелодије и новог наслова наставио је сатиру свите.

Фосили садрже четири француске песме, мелодију из Росинијевог Севиљског берберина и Сен-Сансов сопствени Плес смрти. Став се може читати као сатира у којој је музику, због честог извођења већ свима познату, упоредио са фосилима. Представљен је и цртеж костију прастаре животиње који је оставио на почетку става. Није се зауставио на цитатима туђе музике, него је у кратки став сабрао шест мелодија укључујући сопствено дело. Познате песме, оперу и свој оркестарски комад распоредио је заједно и од саме музике направио грађу за сатиру.

Сен-Сансово засебно издање Лабуда

Лабуд је тринаести став. Сен-Санс га је објавио 1887, без осталих ставова. Од четрнаест ставова као засебну партитуру издао је само музику са дугом виолончелском мелодијом. Извођачи су могли да свирају овај комад без припреме целе свите. Остала музика објављена је 1922, годину после његове смрти. Од штампања Лабуда до издања целе свите прошло је тридесет пет година. Композитор је за живота дозволио издавање овог једног комада, а опште представљање других ставова одложио.

Виолончело које је Вијом направио средином деветнаестог века.
Виолончело које је Вијом направио средином деветнаестог века.

Лабуд је 1887. објављен као аранжман за виолончело и клавир. У оригиналној свити користе се виолончело и два клавира. У засебном издању пратњу је преузео један клавир, па дело могу да свирају две особе. Виолончелска соло деоница остала је, али се број пијаниста променио. При објављивању самосталне минијатуре Сен-Санс је музику за два клавира прерадио за један. Став припремљен за Карневал животиња и засебно издат виолончелски комад називамо истим насловом, али партитуре захтевају различит број клавира.

Сен-Санс је бринуо како ће немачка публика прихватити свиту и ограничио је јавна извођења. У Немачкој је често наступао као пијаниста и био цењен због озбиљних дела. И француско Национално музичко друштво заступало је професионално и озбиљно стваралаштво. Сен-Санс се бринуо како ће шале извођене међу пријатељима бити примљене на јавном концерту. Свиту је свирао на малим окупљањима, али је ограничавао општа јавна извођења и објављивање. За исто већ написано дело доносио је различите одлуке према месту и публици.

Фокинова кореографија и Павловин лабуђи костим

Михаил Фокин је 1905. за Ану Павлову поставио кореографију Умирућег лабуда, кратког соло плеса на Сен-Сансовог Лабуда. Дело и музика различити су од Лабудовог језера Чајковског. У овом балету Фокин је направио плес, Павлова наступала, а коришћена је Сен-Сансова музика за виолончело. После настанка тринаестог става Фокин је осмислио плес према тој музици, а Павлова га изводила на сцени. Покрети који приказују лабуда на самрти додати су тако у плесном делу са виолончелском музиком.

Ана Павлова у Умирућем лабуду на Лејверијевој слици из 1911.
Ана Павлова у Умирућем лабуду на Лејверијевој слици из 1911.

Кратки балет први пут је приказан у Санкт Петербургу 1905. и постао један од најпознатијих Павловиних наступа. Плесала је у костиму који представља лабуђа крила. Њен сачувани туту има светлуцаве украсе и гушчије перје, распоређено на задњој страни у облику крила. Претпоставља се да је костим коришћен крајем двадесетих година двадесетог века. Павлова је и после премијере наставила да игра ову улогу. Да публика види лабуда којег је дочаравала телом, на костиму су од правог птичјег перја направљена крила.

Кореограф Михаил Фокин на Серовљевој слици из 1909.
Кореограф Михаил Фокин на Серовљевој слици из 1909.

Фокинова кореографија и Павловина интерпретација могу се посматрати као покушај да се у балету уз технику нагласе уметнички израз и осећања. Њене гипке покрете руку други плесачи користили су и при тумачењу Одете у Лабудовом језеру. Покрети су се тако преносили између два балета са различитом музиком. Иако се Умирући лабуд изводи на Сен-Сансов виолончелски комад, каснији плесачи примењивали су Павловин израз и на друге улоге лабуда. Дело и музика били су различити, али је утицај телесног израза трајао.

Четрнаест ставова објављених после смрти

Сен-Санс је у тестаменту из 1911. дозволио издавачу Durand да целу свиту објави после његове смрти. Партитура свих четрнаест ставова штампана је 1922. Између композиторовог рукописа и постхумног првог издања постоје мале разлике. Прво издање припремљено је када композитор више није могао лично да учествује у објављивању. Уредници пореде рукопис и штампано издање како би прегледали измене. Његова одлука да за живота објави само Лабуда и одлука да целину дозволи после смрти сачуване су у различитим облицима партитуре.

У свити пре Лабуда стоје Фосили, а после њега Финале. После сатире која повезује познате песме следи дуга виолончелска мелодија, а затим завршни став који се осврће на музику различитих животиња. Сен-Санс је виолончелски комад поставио после брзог клавирског кретања, цитиране игре на ниском инструменту и имитације почетничког вежбања. У засебној партитури Лабуда нема других ставова, али у целини са четрнаест ставова исти музичари редом изводе музику различитих карактера.

Павлова је за сваку улогу припремала другу одећу. Када је на првом лондонском наступу 1909. играла Руски плес Чајковског, носила је дугачак сарафан који је дизајнирао Иван Билибин. То је врста традиционалне руске одеће, дуга и трапезаста, прилично тешка за плес. Лабуђи туту украшен је гушчијим перјем и светлуцавим детаљима, а на леђима су направљена перната крила. У сачуваним костимима Павлове налазимо и лабуда из Фокинове кореографије и Рускињу која је играла на Чајковскову музику.

Музика коју слушамо у Махини

У Махини пуштамо различите снимке Лабуда. Ако ова мелодија зазвучи за време оброка, можете се сетити и приче о томе како је музика издвојена из сатиричне животињске свите доспела у балет Ане Павлове.