U ovom članku
Kratak odgovor
Године 1965. двадесетогодишња Жаклин ди Пре снима Елгаров Концерт за виолончело. Џон Барбироли диригује Лондонским симфонијским оркестром. Барбироли је 1919, на премијери овог дела, свирао виолончело у истом оркестру. Прво је учествовао као члан оркестра, а 46 година касније као диригент на снимку који је направио са младом солисткињом.
Detaljnije
Недовољне пробе за прво извођење после рата
Елгаров Концерт за виолончело први пут је изведен 27. октобра 1919. у лондонском Квинс холу. Елгар је лично дириговао Лондонским симфонијским оркестром, а Феликс Салмонд је био солиста. Дело је написао после Првог светског рата. Када помислимо на животе које је рат однео и на предратни живот који се није могао вратити, карактер жалости у делу можемо разумети у вези са тадашњим искуством. Оркестар који је наставио да наступа и током рата представио је нови послератни концерт, а композитор је преузео диригентску палицу на првом извођењу.
И Лондонски симфонијски оркестар осетио је последице рата. Чланови су одлазили у војску, а оркестар је наставио концерте упркос ограничењима кретања и претњи ваздушних напада. Нови шеф диригент Алберт Коутс одлучио је да не прима хонорар како би помогао оркестру да обнови концертну делатност. Први концерт сезоне, на коме је представљено Елгарово ново дело, укључивао је и Бородина, Вагнера и Скрјабина. Оркестар је за једно вече морао да припреми познати репертоар и нови концерт.

Коутс је на проби прекорачио време за друга дела, па Елгар и Салмонд нису имали довољно времена да усагласе концерт. Алис Елгар је у дневнику забележила и љутњу због онога што је њен супруг доживео и труд чланова који су додатно вежбали. Недостатак проба био је и део околности због којих је премијера добила лоше оцене. Иако је композитор лично дириговао, а солиста учествовао, на прво извођење морали су да изађу без довољног усаглашавања солистичке деонице и оркестра.
Елгар и Лондонски симфонијски оркестар наставили су сарадњу. У јануару 1934. Елгар је из болесничке постеље у Вустеру надгледао снимање оркестра у лондонском студију. Посебна веза између два града омогућила му је да чује снимак и из постеље. Уместо да оде у студио, слушао је из болесничке собе. Композитор и оркестар, повезани још од премијере, тако су наставили снимање и док су били удаљени.
Барбироли се враћа као диригент
Барбироли је на првом извођењу концерта свирао у виолончелској групи. Године 1965. дириговао је истим Лондонским симфонијским оркестром и снимио концерт са ди Пре. Музичар који је на премијери свирао виолончелску деоницу сада је водио солисткињу и цео оркестар. При првом представљању концерта био је један од виолончелиста. После 46 година стао је испред оркестра, одређивао пулс и водио га у складу са солисткињом, припремајући снимак истог дела.

Ди Пре је рођена 26. јануара 1945. На снимању 1965. имала је двадесет година. Као дете чула је виолончело на радију и заинтересовала се за инструмент. Рециталом у Лондону дебитовала је 1961, а од 1962. почела је да снима за EMI. Пре снимања Елгаровог концерта већ је имала искуство јавних наступа и прављења плоча. Деби, прво снимање за EMI и снимак концерта следили су током неколико година.
Елгаров концерт изучавала је још док је учила код Вилијама Плита. Године 1964. почела је да користи Страдиваријево виолончело „Давидов“, а следеће године свирала је концерт са Барбиролијем и потом га снимила са Лондонским симфонијским оркестром. Дугогодишње изучаване ноте извела је на новом инструменту, усагласила се са диригентом на концерту и затим направила плочу. И пре познатог снимка из 1965. постојали су учење дела и заједничка извођења.
Музички материјал који се враћа у четири става
На почетку концерта Елгар је соло виолончелу поверио четири акорда. Потом одговарају гудачи, кларинет и хорна, а виола представља тему. Редослед соло виолончела и оркестра јасан је од почетка. Уместо уобичајеног концерта у коме солиста улази после дугог оркестарског увода, Елгар је написао да виолончелиста свира први. Пре спорог става који је снимила ди Пре, концерт је започео првим звуком солисте.

Трећи став, Adagio, спори је део четвороставачног концерта. Пре њега долазе виолончелски увод првог става и брзи покрет другог, а после Adagio следи последњи став. Четири става имају различите карактере, а каснији поново користе претходни материјал. Ако се на плочи издвоји трећи став, његова мелодија чује се у једном току. У целом концерту ова спора музика долази између претходног брзог става и финала. Прва виолончелска фраза има и ознаку Nobilmente, која се обично преводи као „племенито“. Уз почетне ноте Елгар тако одређује и карактер фразе.
Пред крај последњег става враћају се тема Adagio и виолончелски акорди са почетка концерта. Елгар користи ранију музику и у финалу. Тема која је у трећем ставу имала самосталан ток постаје део финала, а почетни акорди враћају се пред завршетак. У издвојеном ставу слушамо мелодију тог става, док у целом концерту чујемо како се исти материјал понавља у ранијим и каснијим деловима.
Извођења концерта после снимања
Ди Пре је престала да наступа 1973. и преминула 1987. И након што јој болест није дозвољавала да изађе на сцену, њено свирање остаје на ранијим плочама. Елгаров снимак из 1965. настао је пре повлачења. Рана каријера од дебија до снимања и каснији здравствени проблеми припадају различитим периодима. Година плоче указује на време када је још ширила концертну делатност, а уз њу остају имена диригента и оркестра који су учествовали.

Елгаров концерт са ди Пре сачуван је као студијска плоча, али и на снимцима концерата и филму. Постоји концертни снимак са Малколмом Сарџентом из 1963, а 1967. снимљен је филм са Баренбојмом. Сачуван је и концерт из Филаделфије 1970. Наступ са Сарџентом претходио је Барбиролијевој плочи две године, а филм са Баренбојмом настао је две године после ње. Ди Пре је Елгаров концерт изводила више пута, мењајући диригенте и места наступа.
Међу великим оркестарским делима која је Елгар завршио овај концерт био је последњи. Ди Пре га је 12. децембра 1968. извела и са Филхармонијом Лос Анђелеса под управом Зубина Мехте. Тог дана овај оркестар први пут је свирао Елгаров Концерт за виолончело. Концерт који је Елгар завршио у позним годинама ди Пре је наставила да изводи са диригентима и оркестрима из различитих земаља. И после плоче из 1965. свирала га је са другим ансамблима. Дело је остало у њеном репертоару и на снимцима и на концертима.
Од стипендијске аудиције до заједничког снимка
Барбироли и ди Пре срели су се и на избору за стипендију Суђа 1956. Барбироли је помогао младој ди Пре да наштимује виолончело. Стипендија коју је добила са једанаест година захтевала је четири сата вежбања дневно. Девет година касније заједно су снимили концерт. Барбироли, који је подесио инструмент младе кандидаткиње, дириговао је снимком 1965, а виолончелисткиња школована стипендијом била је солисткиња. Пре заједничког рада у студију он је процењивао њено свирање на стипендијској аудицији и помогао јој да подеси инструмент.
На снимку из 1965. ди Пре свира виолончелске акорде од самог почетка. После одговора оркестра следе четири става, а у последњем се враћају мелодија трећег става и почетни акорди. Музику коју је на премијери свирао из оркестра Барбироли сада води као диригент. Соло који је 1919. извео Салмонд преузима млада ди Пре. Уместо Елгара са премијере палицу држи Барбироли, а солиста се мења од Салмонда до ди Пре. Она и Лондонски симфонијски оркестар са њим снимају четири става која је Елгар оставио.
Музика коју слушамо у Mahina
Музика за ручак и вечеру у Mahina укључује Adagio Елгаровог Концерта за виолончело у извођењу Жаклин ди Пре. Када чујете ту мелодију током оброка, можете да се сетите и приче о снимку који су заједно направили млада ди Пре и Барбироли, учесник премијере.





