U ovom članku
- 19. 8. 1965: сусрет који је постао плоча
- Иако је концерт, виолончело прво проговара
- Напетост 1. става настаје из повратка, не из брзине
- Четири става осветљавају исто сећање различитим брзинама
- Сећање на дело које су носили Барбироли и Лондонски симфонијски оркестар
- Како дуго памтити једно класично дело између залогаја
- Четири начина да боље чујете снимак из 1965.
Kratak odgovor
Jacqueline du Pré је 19. 8. 1965. у лондонском Кингсвеј холу снимила Концерт за виолончело композитора Elgar с Лондонским симфонијским оркестром под управом Џона Барбиролија. Тада је имала двадесет година, а њено извођење остало је деценијама омиљен снимак. Када га први пут слушате, мање мислите на славу, а више се усредсредите на тренутак када виолончело, без дугог оркестарског увода, отвара дело са четири акорда и на присећања која се враћају кроз сва четири става.
Три трага која отварају овај снимак
- На снимку из 1965. свира Jacqueline du Pré, диригује Џон Барбироли, а оркестар је Лондонски симфонијски.
- Концерт има четири става, а виолончело се оглашава акордима већ у првом такту.
- Уместо да пратите само страствену гласноћу, слушајте повратак прве теме и смер у којем виолончело и оркестар размењују музичке реченице; структура ће постати јаснија.
Detaljnije
19. 8. 1965: сусрет који је постао плоча
Снимак Концерта за виолончело композитора Elgar настао је 19. 8. 1965. у лондонском Кингсвеј холу. Солисткиња је била Jacqueline du Pré, диригент Џон Барбироли, а свирао је Лондонски симфонијски оркестар. Тај снимак се убраја међу важне догађаје оркестра из 1965.
Ако прво помислимо на кратак живот извођачице, лако је музику слушати само као најаву трагедије. На овом снимку одредите шта ћете чути одвојено од биографије. Редом слушајте колико дуго виолончело продужава реченицу, да ли се смер мелодије одржава и после стишавања и у којим размацима оркестар прихвата покрет солисткиње; тада се извођачки избори чују конкретније.
Иако је концерт, виолончело прво проговара
Дело има четири става, а први почиње ознакама Adagio–Moderato. За разлику од уобичајеног концерта, оркестар не гради дугу позорницу пре уласка солисте. Виолончело већ у првом такту свира четири одлучна акорда, а гудачи, кларинет и хорна тихо одговарају.
Када слушате први пут, ослушните тишину после тих акорда, а не само њихову снагу. Када соло виолончело затвори реченицу, оркестар преузима простор, а виола започиње тему. Од самог почетка дело се не развија као сукоб „солиста против оркестра“, већ као кретање једног сећања између више гласова.
Напетост 1. става настаје из повратка, не из брзине
Када прва тема пређе с виоле на виолончело, иста мелодија мења регистар и боју инструмента. Ако одвојено слушате део у којем се виолончело пење у високи регистар и повратак мирне почетне теме, јасно се чује да 1. став не понавља само једно расположење.
Док слушате снимак Jacqueline du Pré, пратите докле стиже цела фраза, а не снагу једног кратког тона. Ако пре процене притиска гудала и вибрата слухом одредите одредиште музичке реченице, конкретније можете упоредити дугу линију коју је извођачица изабрала.
Четири става осветљавају исто сећање различитим брзинама
Дело се наставља кроз четири става: Adagio–Moderato, Lento–Allegro molto, Adagio и Allegro–Moderato–Allegro ma non troppo. Као звучне путоказе можете слушати брзе фигуре у 2. ставу, дугу солистичку мелодију у 3. и повратак ранијег материјала у последњем ставу.
Не морате све анализирати одједном. За прво слушање довољно је запамтити промену „тежина — покрет — дуга песма — напредовање и присећање“. Када на крају стигне део који подсећа на почетак, путовање од скоро тридесет минута може се осетити као једна велика затворена реченица.
Сећање на дело које су носили Барбироли и Лондонски симфонијски оркестар
Док је као млад био виолончелиста, Барбироли је 1919. свирао као члан Лондонског симфонијског оркестра на премијери овог концерта. После 46 година дириговао је истим оркестром на снимку с Jacqueline du Pré. Тако су премијера композиторовог дела и плоча из 1965. повезане у каријери једног музичара.
Та позадина показује да је диригент дуго време дела носио кроз стварна извођења. Ослушните колико се оркестар лако повлачи када виолончело иступи и како ансамбл поново добија тежину када виолончело застане.
Како дуго памтити једно класично дело између залогаја
Класична музика не постаје блиска тек када запамтимо сву њену позадину. Ако задржите једну звучну сцену — прва четири акорда, тему коју отвара виола или последње присећање — следеће слушање биће другачије. Овај снимак из 1965. дуго је вољен. У самој музици откривајте једну по једну размену између виолончела и оркестра.
Mahina Vegan Table пушта класичну музику у простору за обедовање, а у часопису наставља да нуди трагове за занимљивије слушање саме музике. Полако ћемо представљати дела и извођаче који остају дуго као укус оброка, како бисте при следећем сусрету с истим делом чули нову сцену.
Четири начина да боље чујете снимак из 1965.
- Колико је година имала Jacqueline du Pré када је снимак настао?
- На снимању 1965. имала је двадесет година.
- Колико ставова има Концерт за виолончело композитора Elgar?
- Има четири става. Брзи и спори ставови не смењују се просто, већ се ранији материјал враћа и наставља до самог краја.
- Да ли одмах морам да слушам цело дело?
- Не морате. Најпре чујте почетак 1. става и тему коју отвара виола, а када вам постану познати, проширите слушање на 2, 3. и 4. став.
- Да ли је овај снимак једини исправан одговор?
- Не. Он је важан историјски снимак, али поређењем с другим извођењима још боље се чује колико различити могу бити темпо, притисак гудала и равнотежа оркестра.
Током оброка у Mahina Vegan Table слуша се класична музика.
Погледајте информације за посету ресторану Mahina Vegan Table
