U ovom članku
  1. Флаута код куће и медицинске студије
  2. Трагање за партитурама изван сцене
  3. Француска соната настала уз америчку подршку
  4. Моцарт са харфом и телевизијско вече
  5. Јапанске мелодије за флауту и харфу
  6. Извођач који је тражио партитуре и наручивао нова дела
  7. Музика коју слушамо у Махини

Kratak odgovor

Жан-Пјер Рампал стигао је до треће године медицинских студија. Флауту је учио слушајући оца код куће, али се присећао да су родитељи желели да студира медицину. Проналажењем старих партитура у библиотекама и наручивањем нових дела од композитора ширио је музику коју је могао да свира. У Моцартовом Концерту за флауту и харфу делио је солистичке деонице са Лили Ласкин. И Махинине листе за ручак и вечеру садрже њихово извођење.

Detaljnije

Флаута код куће и медицинске студије

Рампалов први учитељ био је отац Жозеф Рампал. У интервјуу се присетио да је слушао очеву флауту код куће и пожелео да и сам свира. Отац је бринуо да ће због инструмента занемарити школу. Рампал је рекао да је стигао до треће године медицине, али да мислима није био у студијама. Било је то време када је испуњавао родитељске жеље за школовање, а инструмент учио од оца.

Немачка окупациона радна мобилизација прекинула је Рампалове студије медицине 1943. Скривао се у Марсељу и Паризу како би је избегао. Потом је уписао Париски конзерваторијум и 1944. добио прву награду за флауту. Док је мењао боравишта да избегне мобилизацију, студент медицине постао је студент флауте. Младић који је желео да свира морао је током рата да промени и дом и школовање. Између напуштања медицине и награде на конзерваторијуму било је искуство избегавања принудног рада под окупацијом.

Када су отац и син свирали дуете, Жозеф је преузимао другу флауту. Рампал се присећао да је почео једноставним дуетима Девјена и Алтеса. Слушајући очево свирање, усклађивао је интонацију и учио комаде. На часовима се није прелазило ни преко једног погрешног тона, а претходни задатак морао је да заврши пре следећег. Рампал, који је касније радио као солиста, као прво школовање наводио је дуете у којима се звук усклађује са другим извођачем.

Трагање за партитурама изван сцене

Рампал је сам тражио музику за извођење. У истом интервјуу објаснио је да је истраживао библиотечке каталоге и добијао копије партитура и микрофилмове. Да би проширио дела која може да представи на сцени, прво је морао да прибави грађу. Није се задржавао на куповини познатих партитура, него је тражио и читао дела сачувана у библиотекама.

Флаута коју је Луј Ло направио у Паризу 1856.
Флаута коју је Луј Ло направио у Паризу 1856.

Збирка снимака објављена за стогодишњицу Рампаловог рођења садржи и барокне концерте и савремена дела која је свирао. Композитори нумера обухватају различите епохе, од Телемана и Баха до Нилсена и Пуленка. Рампал је поново осветљавао старе композиције, а истовремено снимао и премијерно изводио нове. Дела композитора из различитих времена ушла су у дискографију једног извођача. Настављао је и да свира библиотечка открића и да припрема нова дела савременика. И структура јубиларне збирке показује обе активности.

Клавијатуриста Робер Вејрон-Лакроа био је Рампалов дугогодишњи колега. Заједно су свирали и сарађивали током тридесет пет година. На наступима са делима за флауту и клавијатуру заједно су припремали партитуре и излазили на сцену. И Рампалова солистичка каријера имала је тако дуготрајног сарадника. Вејрон-Лакроа касније је свирао клавир на америчкој премијери Пуленкове сонате. Њихова сарадња настављена је и при представљању новог дела страној публици.

Француска соната настала уз америчку подршку

Пуленкову Сонату за флауту и клавир наручила је америчка Конгресна библиотека уз подршку фондације Coolidge. Рампал се у аутобиографији присетио Пуленковог телефонског позива. Композитор му је јавио да је одлучио да напише жељену сонату и да ће Америка платити трошкове. Рампал је желео нову сонату, а Пуленк ју је написао. Делу које су припремали француски композитор и извођач придружиле су се наруџбина и подршка америчке установе. По завршетку прво извођење преузели су Рампал и сам Пуленк.

Светска премијера одржана је у Стразбуру 18. јуна 1957. Рампал је свирао флауту, а композитор Пуленк клавир. После одушевљеног пријема публике поновили су други став. Наредне године Рампал и Вејрон-Лакроа извели су америчку премијеру у Конгресној библиотеци. У земљи наручиоца дело је свирао са другим пијанистом. Пуленк је после компоновања лично учествовао као клавијатуриста, а у каснијем извођењу ту улогу преузео је Рампалов дугогодишњи колега.

На америчкој премијери 1958. Рампал је свирао сребрну флауту коју је Луј Ло направио 1880. Припадала је збирци инструмената Дејтона С. Милера у Конгресној библиотеци. На првом представљању нове сонате америчкој публици употребио је флауту из претходног века. Библиотечки инструмент свирао је на концерту у самој библиотеци. Заједно са Вејрон-Лакроа представио је наручено дело. Установа која га је наручила обезбедила је место премијере и сачувала инструмент употребљен за извођење.

Моцарт са харфом и телевизијско вече

Рампал и Лили Ласкин заједно су извели Моцартов Концерт за флауту и харфу K.299. Са њима су били Пајаров камерни оркестар и диригент Жан-Франсоа Пајар. Флаута и харфа у овом делу су солистички инструменти. Двоје извођача преузело је своје соло деонице уз оркестар. Њихов Andantino уврштен је и у 100 Best Relaxing Classics, а Махинине листе за ручак и вечеру имају нумеру са истог албума. То је Моцартово извођење у којем учествују Рампалова флаута и Ласкинина харфа.

Педална харфа коју је Lyon & Healy направио између 1891. и 1895.
Педална харфа коју је Lyon & Healy направио између 1891. и 1895.

Рампал и Ласкин заједно су свирали Моцарта и на телевизији. У емисији Le Grand Échiquier канала Antenne 2, 26. јуна 1975, извели су други став концерта. Емисија посвећена певачу Леу Фереу укључивала је и џез Клода Болинга, оперске арије и Фореову хорску музику. Продукција је у исти програм уврстила различите музичке жанрове. Рампалов и Ласкинин Моцарт био је један његов део. Двоје музичара који су заједно снимили албум на телевизији су учествовали са истим солистичким инструментима.

Клод Болинг се присећао настанка Свите за флауту и џез клавирски трио коју је припремио са Рампалом. Рампал је желео да свира са џез музичарем, али је тражио дело у којем ће флаута задржати класични карактер, а клавир користити језик џеза. Болинг је претворио ту молбу у композицију и додао контрабас и бубњеве. Флаутски солиста тако је пијанисти конкретно предложио карактер новог дела. Четири инструмента у једној композицији добила су улоге које припадају различитим начинима свирања.

Јапанске мелодије за флауту и харфу

Јапанске мелодије на албуму Рампала и Ласкин аранжирао је композитор Акио Јаширо. Албум садржи Пролећно море, Црвеног вилиног коњица, успаванку из јапанског краја Чугоку, песму за терање стоке из Нанбуа и Sakura Sakura. Двоје француских извођача користило је партитуре које је Јаширо прерадио за флауту и харфу. У припреми албума учествовао је аранжер који је одабрао и прилагодио музику инструментима. Уз имена солиста стоји и његово, а јапанска дела различитог порекла окупљена су на једном албуму.

Украсни део јапанског кота из раног седамнаестог века.
Украсни део јапанског кота из раног седамнаестог века.

Пролећно море је дело које је Мичио Мијаги написао за кото и шакухачи. Кото је жичани, а шакухачи дувачки инструмент. У аранжману је њихова музика пренета на харфу и флауту. Комад је био у првобитном издању албума, изостављен у каснијем и враћен у поновно издање на LP плочи. Зато различита издања истог наслова имају различите нумере. При преласку са кота и шакухачија на флауту и харфу мењали су се и инструменти и садржај издања.

Јапански бамбусов шакухачи из осамнаестог века, дувачки инструмент који се свира држећи усправно.
Јапански бамбусов шакухачи из осамнаестог века, дувачки инструмент који се свира држећи усправно.

Виолинисткиња Рене Шеме, која је посетила Јапан 1932, такође је свирала Пролећно море. Деоницу шакухачија пренела је на виолину и наступила са Мијагијем, који је свирао кото. Тај наступ јавља се и у Кавабатином делу Шминка и звиждук. До данас је сачуван и снимак из 1930. на којем Мијаги свира кото. Пре аранжмана Рампала и Ласкин за флауту и харфу постојало је тако извођење на другом западном инструменту. Сам композитор наступио је са виолинисткињом у саставу различитом од оригинала.

Извођач који је тражио партитуре и наручивао нова дела

Рампал, који је са оцем учио дуете, касније је свирао сонате са клавијатуристом и снимао концерте са харфисткињом. Нова соната коју је желео од Пуленка настала је на америчку наруџбину, а дело које је предложио Болингу укључило је џез клавирски трио. Јапански албум аранжирао је Јаширо, а Ласкин је свирала харфу. Извођач који је библиотечким партитурама проширивао репертоар наставио је и да од колега тражи нова дела и аранжмане. У његовим снимцима и премијерним записима остају имена композитора, аранжера и музичара са којима је радио.

Музика коју слушамо у Махини

У Моцартовом Концерту за флауту и харфу који пуштамо у Махини заједно свирају Рампал и Лили Ласкин. Док слушате како флаута и харфа наизменично преузимају мелодију, сетите се и приче о томе како је Рампал са бројним колегама ширио музику за заједничко извођење.